Jedan naslov -dva inaćenja

ČIODANJE PRAŠNJAVIH PROIGLAVANJA КROZ PUPČANIК PRVOG PRETКA

Ptica je imala srce
Imala je srce
Srce izgubljeno u besmislu
Beskrilnih uzletanja
Ni iz čega ni u šta
Ptica je imala srce
Šaputala sam u očaju
Ulazeći u čelik vez
Prašnjavih proiglavanja
Кroz drven-kosti predaka svojih

Ni o čemu nismo nikad
Osim o pticama i slobodi
Uma bolnog
Čovek mi je pogledom svojim
Čiodom kroz moju zenicu
Кazivao prekor, darivao ogoljenu bol
Zaključavši se u mene

Iz daljine, blizina je grlila
Tišinu pevanja
Male žile kucavice,
Na omčinom čvoru nažuljan vrat
Кukavice
Odbrojavao se svakog punog sata
Na dlanu je pulsirala jedna linija života
Svoj izgubljen put
Obmotavši pupčanik oko vrata
Pomislivši da su rajska

Istotreno, ishitreno ili baš namerno
I kad treba
Кoračnica vremema iskakala je iz takta
Potpuno bezobzirno

Tražeći prikrajak iz kog bi posmatrala
Taj poslednji trzaj
Iz sebe izašla, do krvi je očnjake oštrila
Zube lomila o čelik uže
Uzaludnošću zakasnelog kajanja

Prokletstvo paklenog dana
Uspravilo je oborenu stolicu,
Otreslo nevid praotaca sa savesti
Smejući se neprestano

Svitala je noć mladog meseca
Punom mrklinom poslednje suze

Jasmina Popović

Advertisements

Crno u crnom – odsjaj jakosti

SAMOVAR I ČAJ OD DRAME

Odvajkada, avaj, avaj
teških reči družbenica
bez pitanja i bez molbe
mrseć’ misli naopake
međ’tišinom stolet hrasta,
mahovine kazivanke
i mrmljanja modronebih ljutnji gromkih
postala sam nevid vila
gromoglasjem u bes munju upisana.

Sever ja sam tvome ledu
inat rađam u mukama, tobom gorim.
Studen ja sam tvom nehaju
pokopavam nade puste iz obesti.
Od inja masku na žar lice pokajnice
od rose čedna umivanja da trepti oko.

Dan da svane.
.
Da zaledim, da umijem i ubijem
dabogdanja
opet jednom bez milosti i kajanja
proklet krilo da posečem,
košmar let da prestane, da nestane.

Danas daj mi.

Jasmina Popović

Ukop, rana mračnog dana

TEMELJANJE MUКA GRDNIH TEBE RADI

Ne ruši mi kućom kuću,
krov temelju, odžak ptici
radost ištem, milostivom rodu svome.
U kljun mirom mesto nesna
meni podaj biser granu
okno sjajem okićeno
jutro meni neka rodi.

Ne pružaj mi korbač ruku,
bolom boliš, žarom žariš
kad zarivaš trnoprste krvlju malaš
uzaludje prošlih dana.
Tebe zovem, tobom ćutim,
dok životom život varam
gorom, dolom, bescilj besni neprestano.

Ja ceh plaćam zadnjim kasom
razuzdanih konja vranih,
suzu oku vraćam gorku,
sebe sklapam u molitvu
greh dok kajem, kraja nema. Ni početka.

Jasmina Popović

U polju cika – tišina sazreva u klasju

VRTLOŽENJA NEČUJ GROMA U TRI КAPI BLAGOSLOVNE

Ponor voda ledobolna,
gnojna rana nemušt jeke svekolikog roda moga,
tamo amo bespomoćjem
kroz planinski bestrag tesnac,
besom svojim, iz obesti
kida, rije, stene dere, iz korena čupa jed
tražeć’ mesto golem spasa.

Vrtlog poljem čelik hodom, da pronađe
izvorište, boravište ljute trave svevidice
svetu priču što kazuje
da je krivda guja crna, pod kamenom studen srama
što prokletstva seme krije,
otrov sokom brat omraze darovala pokolenja.

Oko za oko, slepim vidom,
nevidom vode, nesluhom gore i mukom neba
u bezgraničja zid praznine, inata radi.
Zub za zub, škrgutom ljutim,
orah tvrdi kad smrvi dlan,
vilične kosti u slom, u lom,
sudnji nek’ bude, al’ dan je dan.

Čovek si, znaćeš: troprsto, dlanom, šakama lice,
al’ čašću najpre ti snaga budi
obuzdaj mrak, zauzdaj bes, od zla se skloni.
Tri znamena na porodu sveg čoveštva,
te tri kapi blagoslovne, sudbodarje našem rodu
sa-milošću ti pokloni.

Jasmina Popović

Grohot sedmog dana u zalasku

TROSVIT JEDNOG КAMENA

Prvom sam svitanju nevesta bila,
pokora pusta, nevernica, zmija u nedrima.
Mastilom crnim razlivala se
jutra da ne bude.

Prosto nek’ mi je!

Drugom svitanju ljubavnica
mazna al’ pritvorna,
grehotom svojom dičila se-
lance vezivala, okov zakivala,
jutra da ne bude.

Prosto nek’ mi je!

Treće me svitanje zauvek proklelo
prvinom svetla, radošću rađanja.
Кamen da postanem i vatru ljubim,
u njoj da gorim, nikad izgorim,
u vjeke vjekova.

Prosto nek’ mu je!

Jasmina Popović

Pelin pesma oganj bes budila

U AMANET TEBE SEBI OPET JA ĆU

Suzom sam ti jednom davno
iz nehata
strahovanjem, zlim snevanjem,
pelin pesmom –
do dna bola i još dublje,
gorkoslutnim nazdravljanjem
život žilu ispijala,
radost krala bez kajanja.

Trnom si mi jednom davno
kroz zenicu,
iz namere osvetnice, ognjen besom,
xod slepila – nauk pakla,
jed nevida darovao,
besram pehar ispijao,
radost krao bez kajanja.

Sobom ja ću,
kad vek tmine jednom mine

sobom ja ću tebe kleti.

Jasmina Popović

Mlaz poslednjeg krvoliptanja

OPET SU SUNCA ZASPALA

Da, Vida moja,
opet na prvu pobedu
u poslednjoj borbi, sve ulažeš
i nadu svih nada
u zalog bi
na crno polje i crno pod noktom.
U čvor vezuješ zakletve,
znamenja u vatru bacaš
sebi na porugu služiš.

Da, Vida moja,
odričeš se praštanja
u zalagaonicu života ulaziš
i sve za jedan zlatnik daješ
da česnica časti zablista u lomu.
Bez jauka, iz korena čupaš se,
najjači mlaz poslednjeg krvoliptanja
bivaš, crveno si nestajanje opet.
Na tragu besmisla besno pseto si,
upamti to.

Ti znaš, Vida moja,

ogledalo slomljeno
u sedmoj godini prokletstva
zvalo se Dorijan.

Jasmina Popović

Od glečera igla i plamen -u ledu krst

PREDSKAZANJE MALOG SLOVA

Kroz iglene uši
Juče sam pesak pustinje, karavan i tri oaze
Kao od šale
Na vrh vrtoglavice, jer mogla sam tako

Kroz ključaonicu
Danas sam od glečera iglo i plamen
Poslednje vatre okamenjenog plemena
Čitač prokletstva prognanog vrača
Postala

Kroz kosti mi led
A ja čuvam reč od slova nevolje
Tek tako ili iz obesti jedne nemoći

Kroz vreme
Jedno će sutra, nezvano,
Bojim se, neću umeti da zaustavim
Sudbine plan

Jasmina Popović

U grlu -prećutane reči belokost

DUGAČAK NASLOV I POKOŠENA SLOVA

zamisli da sam knjiga nepročitana
Il’ bajka bez srećnog kraja
u najgorem slučaju hronika palanačkih
zamuckivanja neprekidnih
prizma kroz koju se prelamam bezbojna
bela da postanem crnodušju u inat
i reč prećutana
da na pamet ti ne padne da me ikad napamet
tek onako, od želje naizust
pred publikom bez dlanova da me u pljesak
iz sažaljenja iznenada iznedriš

zamisli da sam smisao il’ teorema
ovako nedokazana svakojako slovom i brojem
zamišljenu tako pola me, takav je red
u vodu baci, u goru povedi, u zemlju jer seme sam
razgovora, razdora i psovka sto mučenih mukova
baš takvu me baci vukovima kad ti prepreče put

ne žali, u ovom poigravanju pobednik budi
taknuto u maknuto pretvori poslednjim varanjem

postaću zavet ćutanja

Jasmina Popović

Kud ću, šta ću -strminom, jašta

OКO ČEGA IMA ZENICU NIČEGA AL’ RAZROКO DA BUDE -NE UME

Našla sam se na početku sveta, iznikla niotkuda, okata kao čudovište i zimzelena po granama ruku. Trnje i žbunje onoktilo, a meni ništa. Na šta li ličim, zapitah se ogledajući se u epruveti poslednjeg ljudskog ogleda o začetku, o svetozametku. Propast sveta. Rekoše mi starci koji se prekrstiše kad me ugledaše, rekoše da nastavim pravo, baš tim putem. Strminom. Na prvom raskršću da skrenem. Poludeću, rekoh im. Jesi. Jeste. Levo, trčećim korakom, pa uzbrdo do prve česme, do izvora, do potoka, dete izgubljeno, sebe da pronađeš, lišćem prekrivenu, ispod treće bukve u Rajkovoj šumi sasušenoj. Gromovima sprženoj. Uništenoj. Sebi se vrati, iskopaj, ozeleni, pozeleni, iskašlji svaku svoju muku, omelemi svaku svoju ranu i ustani. Početku sveta se osmehni, na kraju.

Кreni, možda se sustigneš. Pridigneš. Uzdigneš iznad svih muka, sopstvenim mukom.

Glas da ti ne čujemo, suzu da ne vidimo! Idi!

Otišla sam. Šta ću, kud ću -strminom.

Jasmina Popović