Kud ću, šta ću -strminom, jašta

OКO ČEGA IMA ZENICU NIČEGA AL’ RAZROКO DA BUDE -NE UME

Našla sam se na početku sveta, iznikla niotkuda, okata kao čudovište i zimzelena po granama ruku. Trnje i žbunje onoktilo, a meni ništa. Na šta li ličim, zapitah se ogledajući se u epruveti poslednjeg ljudskog ogleda o začetku, o svetozametku. Propast sveta. Rekoše mi starci koji se prekrstiše kad me ugledaše, rekoše da nastavim pravo, baš tim putem. Strminom. Na prvom raskršću da skrenem. Poludeću, rekoh im. Jesi. Jeste. Levo, trčećim korakom, pa uzbrdo do prve česme, do izvora, do potoka, dete izgubljeno, sebe da pronađeš, lišćem prekrivenu, ispod treće bukve u Rajkovoj šumi sasušenoj. Gromovima sprženoj. Uništenoj. Sebi se vrati, iskopaj, ozeleni, pozeleni, iskašlji svaku svoju muku, omelemi svaku svoju ranu i ustani. Početku sveta se osmehni, na kraju.

Кreni, možda se sustigneš. Pridigneš. Uzdigneš iznad svih muka, sopstvenim mukom.

Glas da ti ne čujemo, suzu da ne vidimo! Idi!

Otišla sam. Šta ću, kud ću -strminom.

Jasmina Popović

Veritas i dva tega od “pretega“

ISTINO, PREPUNI ČAŠU I ČUJ ME

Levo je ivica, desno nervni slom, ispred je staza, iza je staza. Slonova nema. Onih roze, tek. Skup praznih čaša a presek uma. Sve je dobitno danas, osim kombinacija. Ma, da! Tražim se žmureći, dok na dlanu skakuću šarene pilule, dupla doza od svake boje. Evo, ako se u miligrame ne pretvorim, pljun’te me. Plave preferiram. Priznajem. Trebalo bi da je dovoljno za jednu osrednju, onako, čak skromnu omamljenost. Pomoć mi je potrebna kod donošenja teške odluke. Skupljam sva svoja lupetanja u jednu kartonsku kutiju, od cipela kupljenih 2006. na sniženju. Deset godina, hej! Otpala im je potpetica, red je i bio. Samo, šta sad?! Ne može se u “japankama“ u svet, osim u haiku. Zar ne, zar ne da se ne može? Može, mislim, ali hladno (mi) je. Oko srca. Smeje mi se trepavica duše između palca i kažiprsta. Pitam se ima li nebo obrve, pa da ih onako značajno podigne, u čuđenju il’ bezveze? Šalu na stranu, ozbiljnost na drugu stranu i dva putića opet. Ne vode od izvora doduše, al’ svakako i ne krećem nikud. Ako ostvarim naum, stropoštaću se samo, ako ne -onda ne i tačka. U centar sveta, u pomenutu tačku dok pobodem zastavicu. Belu. Svilenu. Malu. Bog da me vidi! Tek tada sledi mahanje.
Istina! E, u ime iste podižem čašu. Ha… Neko reče jedared “crno, pa se ne vidi“.
Vino.

Jasmina Popović

Jedro, sidro i tri kapi

PESMA KOJE NEMA

Moje se boje večnosti boje a ja pevam
Zapevkom iz kolevke ponetom
O, strahovi moji strašću okupani
Još jednu pilulu u sebe ću zbog vas
Sa predumišljajem i od srca do bodeža
Zadnjom namerom zapetljanih košmara
U pepelišta ni iz čega ni u šta bosonoga
Na korak do prvog uzleta u nešto
Što nebom zovu srećni
Što kaljugom što glibom meni slični

Moje se boje večnošću boje a ja pevam
Čuje li me neko ili je svet u nestanak potonuo
Bez sidra sam oblačim bespomoćja košulju
I plačem ne tražeći zid i uzdišem ne tražeći most

Otirač pred vratima i četiri mrve propasti
Postelja su poslednje ptice

Jasmina Popović

Oj, dodole

BOLJE DA JESAM -TAMAN TAKO

nisam ja tebe od blata pravila
od čekanja i beznada svaki put
usne do krvi do prvog bola
nisam ja sebe u blato bacala
da bih ovako naširoko nadugačko
parala krpila šila šilom kajanja
isplakala svaki muk i jeka u nestanku bivala

nisam ja sebe tebi od blata pravila
kiša nek’ zemlju celiva tek tad ću -kako znam

Jasmina Popović

Tako i nikako drugačije -bez naslova

HANUKA HANUKA -NAPRSLINA POSLEDNJEG OGLEDALA

hanuka, milosti puna -nukata u meni uspavana
moje si prvo ja i drugo ti sam danas kao i uvek
od pamtiveka ne pristajemo na neprestanost
strahova u čvor vezanih -podsećanja radi
sate sam spakovala u kutiju od lima vetrokaz vetrokaz
naopako okrenute minute sam bacila kroz prozor
i prozor sam (od)bacila sad je kuća u mraku
o, sunce si i sunce sam dok kao klik klak klik
moja si tvoja si tvoja sam i odraz u ogledalu
(p)ogled je savršenog nepostojanja osim u svitanjima
u podnevima i večerima samo jeza i grč lica
koje ne postoji koje postoji u pričama bajkama
crtica sam i jesi, a opet tako se bojim a ti me držiš za ruku
kroz staklo sedefnog sjaja i odsjaj si a ja tvoj odraz
i obraz jer samo je on ostao -nama jer dabome da je tako

nukata blaženstva puna -hanuka u tebi sam uspavana
u sebi te u sebi me zauvek i tek tad suzom iznova
u krug u kome si i krug iz koga sam korak iskorak u igri
večitih zeničenja u crno u crno -odjednom

Jasmina Popović

Dahom dahovanje i naklon posle svega

PREPLETAJ NESNA U TREĆEM DANU PLAMENOVANJA

Vasilija, devojko sunca i vatre
plamenuj dan
stostruči treći trenutak osame
da pučinu i vodu sebi na dar
da lađama jedra i sidro-čelik na dno
tek zgaslu nadu
buđenjem trepni imenuj radost rodu svom

Vasilija, devojko zvezda i senki
plamenuj noć
svevidom se pokloni
sveznajućem ruku poljubi
dahom dahuj poštovanje nakloni se
osenči treći prepletaj srama
u ćutanje zlato odeni meni za ljubav, rode moj

Jasmina Popović

Beznaslovno i gluvo, a opet ništa -nikom

NESLUH U DOBA POSLEDNJE JEKE

bila sam podzemlje a ti ne veruj od volje ti je
koren sam i mravinjak blatnjavih hodnika nekad
princeza mravljeg osmeha i prošlost
jednom kada je sunce umrlo bez prve sveće
i poslednjeg opela a ja plakala kao kiša
munja i grom i neki zvuk pod grudima jesam i sad

nevera u podnožju bespravno podignutog očekivanja
u mene gleda dok joj se crvenojezično plezim
na jednom od stranih koje ne govorim zamuckivanjem
samo tečno u gušu medovinom vinom rakijom ljutom
zalivam se tri puta krstim i žmurim dok oče naš
pomozi da shvatim šta propuštam od vozova i gde je
moj poslednji let beskrilnog putovanja unazad

bila sam jednom il’ dvared -sad sečem sećanja oštricom
dlanova okrenutih suncu pokopanom
pevam kao što nikad nisam i osluškujem se piskom daljina
ogluvela od silne tišine jednom kad je trebalo -jesam

Jasmina Popović

Okata pamćenja petog buđenja unazad

NOĆ STRPLjIVIH ČEKANjA I ZAČIKAVANjA

ne, neću tako
ja zore ljubim i ljude snene
grešnike bludne i pločnike
korak po korak i stope mokre
kišu subotom nedeljna ćutanja
zagrljaj u dovratku vrata od nade
kap i bujicu volim
zrno i ambare pune
iver i kladu
jagnje i vuka, jer tako samo

ne, neću tako
bez pozdrava i na brzinu
kao da žurim
kao da spas je tamo
kao da bekstvo sam i nestajanje

ne, neću tako
ja sanjam ljubav i sanjam bezbol
duše (mi) spas u odblesku sunca
u zenitu ti, u zenitu ja
a zajedno ćemo u nebo kad dođe dan

ne, neću tako
al’ prekinuta (mi) noć
strpljivo čeka da kraj suzom napišem
i nepismenim uzdahom u izdah se premetnem

Jasmina Popović

Naizust jedinim ćutanjem

OD DO I TRI PUTA TAKO DA NE ČUJE ZLO

imala sam četir’ slova, dve pomisli, jednu reku
i imala malo nigde, kut skloništa, okno srama
pet ognjišta, violinu i samoću zauzdanu

dva sam sedla pa na ata jednim skokom
poljila sam i gorila pustopoljem, ukopana, ‘mesto kasa
petolomlje izbezumlju bivala sam most i uzdah
i imala sebičluke, davanja i milovanja praskozorna
u naprstak sakrivala, sve treptaje snovidela jednom ja sam

šta bih jošte ne pitaj me, da naizust bez mucanja tebi rečem
ne umem ti
ne mogu ti
sužanj jesam svog neznanja

ne pitaj me

Jasmina Popović

Treći tren kajanja ili tako mi i treba

PROZAK BOJA ČELIČNOG POJANJA

kolutam okom unapred nazad, pa brišem misli. sa predumišljajem
postajem krvavo ubistvo, islednik i slučaj. bez presedana
a opet zabeležim pitanje šta je unikat. slučajnost u prolazu odgovara
dok crtam vatru, vodu, u nebo zagledana. širim zenice
dok sužavam svest sopstvenu na taman meru. makazama
dvoumljenja sečivom kidam bezumlje i smejem se. napadno
u tuđem sam oku trn i kost za nečije grlo. u inat sam postala
samac -beskućnik ne postoji(m). ni dvojac bez kormilara
smrt i predsmrtni sati, tri trena kajanja. postoje. neki drugi parovi,
čistih duša prljanja, velika žaljenja i splet tačkastih okolnosti
izbliza. zamišljam daljine a opet nije me briga.
zbog šegačenja sa mnom. baš umem da odem.
bez osvrtanja. samo kalibar da pronađem, dobar za čelik cev
i prozak u miligram merim na dlanu -dlanom,
na preklop, na odmah i taman, da ruka ne zadrhti.

Jasmina Popović